Otadžbina

4 52

руско-турски РАТ

химноми пБоже царја храни« што већ свираше музика. Главни штаб нигда пре не помишљаше у најсмјелијима својим маштанијама о заробљењењу шипкинског (турског) гарнизона. Тај успјех Фундаменталпо мијењаше план рата оо нреласку Балкчна. Мјесто утврђења у Казанлику и шил>ан.а помоћи к Гурку, као што се мре мишљаше, на мах се јчини мо ућно овладање адријанопољском жељезницом и раздвајаи.е турске аомије на два диј^ла, од којих дио, сасредатаченн у Филипопољу, могао је да буде одбачен у родопске планине и са свим одцијепљен од саопштија са Цариградом. Прижједба. Ја нисам војник, али мени се чипи, да зе није боље ствари могло учинити после узећа Плевне него ли прећи Балкан. Ма ко да Је био за тај прелазак паметно је радио Да је ингенданство находило се у жалосном стању, као што се и у овсм чланку прича, то најбоље сведоче пошљедњи процеси херојима крађа у интендантству. А колико је још такијех хероја, којима се и за које сам Бог знаде ! Баш, кад је раг није нико ником брат. Говоре да су равличите ревизујуће комисије нашле да је више од половипе сијена , нахоћега се у Одескнм магазинима, било сасвим труло и неваљало за храну јадних коња, да су се находиле страшне злоупотребе по свима врстама хране за војску. Говоре да уређење путова и поште није било боље него ли је било уређење интеданства. А пошта није заиста била уређена. Ја знам за један случај, евога : једна добра госпођа сакупи доста новаца и за те новце купи доста матерцја за разнолике потребите ствари за кукавне рањенике. Кад је она то све куиила, нозове к себи много ђевојчица — из гимназије да то шију и приготове. На сто рањеника било је зготовљено руво и послано спаковано по пошти у Букурешт по адресу, ако се не варам, на име самога г. Черкаскога. И шта се догоди ? Кад су та добра госпођа и ђевојчице мислиле да је њихова радња достигла цјели и да су својим трудом олакшали каквог биједног рањеника, по свршетку рата доби се преко поште све назад, јер није нашло г. Черкаскога и његових субагената?! Кад г. Черкаскога нчсу могли да нађу , онда ко је могао шта да прими ? И тако сва радња пропала је узалуд. Може бити да су се послали новци било би боље, ја мислим не би се вратили назад, . У вријеме рата само тај се није користио ко није хтјео. Ево доказа што чисто свједочи да је тако. Ја знам једног господина, чивутина. који је пре рата био тако биједан , и тако опао неумјејући живјети, да су га синови — ђаци — хранили својим кондицајама; у вријеме рата иође на Дунав, као и сва његова браћа чивути, и кроз осам или девет мјеоеци врати се с Дунава богат човјек од