Otadžbina

КЊИЖЕВНИ ПРЕГЛЕД

131

родио 1 јулија 1813 године, који је дан усвојен и у краткој биограФији владичиној пред ШКеааном Малим у издању браће Јовановића (у Народној Библиотеци). А у овој својој књизи, коју овде приказујемо, меће г. Медаковић 1 новембра 1811 као дан, у који се родио Петар II. Свакако морамо узети, да је овај датум најавтентичнији. Нико није за огшоивање жпвота владике Петра II. више позван био од г. Милорада Медаковића. Отишавши у младићским годинама у Црну Гору, он је као владичин побочник ступио с њимв у тесне сношаје. Са љубављу према Црној Гори и њеном народу и са пијететом према Петру II. описао је он живот овога последњега дрногорскога владаоца духовнога реда. И заиста, толиких заиимљивих и важних података нмаде у овој књизи његовој, да бисмо чисто зажелили, да је још и више подробности саонштио о овом необичном човеку, а није сумње, да би их г. Медаковић још пуно знао навести. Шта овој књизи особиту вредност даје, то је та околност, да она у свакоме податку заслужује потпуно веровање. За илустрацију одношаја у Црној Горн врло је важно, што г. Медаковић наводи за Подгоричанина Ивановића, који је био ие Русије дошао. Ако је Пегар II. тражио да помоћу великога аукторитета Русије у народу заведе тамо неки бољи поредак, он је на ту цељ употребио Ивановића, који се показује као добар родољуС српски. У томе је он само следовао примеру свога стрица Петра I, који је под егидом руског аукторитета хтео помоћу пољскога гроФа Вујића неке законске норме да пропише, при чему нас мора пријатно дирнути, што је Пољак радо пристао уз намеру црногорског господара, макар да су га Турци управ са противним налогом послали билп у Црну Гору. И Шћепан Мали био је само оруђе у рукама увиђавнијих поглавара црногорских, који су самозванога рускога цара Петра III употребили, да у границе стерају необузданост некоји?; племена. Тражио се аукторитет, који би у присгојним пределима држао оне самовољне људе, »који се никога не боје до бога, а и за бога мало маре,» па кад није довољан аукторитет владичин, при тицало се позивању на рускога цара, који је, као православан и словенски цар, вазда уживао потпуне симпатије и уважење у Црној Гори. Владика Петар II. такође је неговао овај одношај према Русији, који је за његова времена добио одређенији и јаснији вид. До њега су црногорске владике примале свој духовни сан из руку ерпских иагријараха и гдекоји од љих носили су титулу патријархова ексарха; Петра I, рукоположао је карловачки митрополиг, по укидашу пећске натријаршије највећи црквени сановник српски. Са Петром 9*