Otadžbina

КЊИЖЕВТШ ПРЕГЛЕД

135

Не требује него смјела рука, Да уњ метне ватру с једне стране; Да се цио пепелом ирометне; А та рука ви можете бити, Ако знасте и ако шћедосте. Теодосија Мр^ојеви^. То тај може мислит' и зборити, Који не зна, како ствари стоје, Ал' не онај, који их познаје.

Ми хоћемо заврћи бојеве Около нас су десет градова, Турке ћемо навуА' на границу, А све Турне најжешКе јунаие Од све Босне и од Арбаније. Ту Ке бити големо иомоКи И нааретку ва шем олакшице ; Но С(, кнеже, поклони царици, Преданост јој нашу чисту кажв; Не заборав' напоменут' пстој: Када би се смирила с 'Гурцима, Нек нас с браћом Русима удружи И намири с клетијем Турцима, Да ка' аређе с нама не ураде; Заједно се иобиемо с Турцима, Па се Руси без нас аомирише, Нас сиротне саме оставише РажљуАеној сули аексијанској. Г^авари и народ. Срамота је, оче игумане, Спомињати оно што је прошло: Ми смо муке довијек парали, А л>уди су за муке рођени. Ти о миру довије^а санаш; Да мир буде, к; ко ти говориш, Како бисмо без рата живјели ? Рат је нама душа, игумапе ! ('Мало даље, кад Долгоруков иште, да се Шћепан казни вешалима:)