Otadžbina

књижевни преглед

137

се ријеши, бранити се док се може, па ако се погине, да се погине јуначки. »Владика пошље својег братучеда Ђорђија Савова су дванајест перјаника у Црницу, те да брани границу од нападаја ћеса роваца. Ђорђију дочекају Цоничани радосно и он нареди да одма оду сви Црничани на Паштровску Гору, ђе се била окопала ћееарска војска. Послије одласка Ђорђина био је владика узнемирен ; бојећи се да сама Црница нећ§ бити у сгашу одољети толикој ћесарској војсци, нареди да се креће и сва ријечка најија. Међу тијем Ђорђије већ је био прикупио Црничане и отиша' на Паштровску Гору. Ђорђије размјести тако вјешто своју војску, да је ћесарска била скоро опкољена. Заповједник ћесарске војскс Штерн (ћорав у једно око) предложи Ђорђију, да се учини примириЈе, на што овај пристане. Кад се учини примирије, Ђорђије пошље одма све Црничане да се врате дома ; а владици јави да, обустави Ријечане, да се људи не ломе, јер је примирје углављено. Владика, рад што је све на миру прошло, пошл>е другу наредбу, да се војска креће дома. Црногорци без велике невоље не могу дуго стајати изван својије домова, јер сву рану и џебану носе на својијема леђима; ако остану дуже, онда им морају све то доносити из дома љихове жене. »Ђорђије остане су десет перјаника, сердаром Филипом и 200 Подгорана и Брчељана под Космачом. Дознавши ћесаровци, да се црпогорока војска разишла, не пазећи на учињено аримирје, још исте ноћи ударе вјероломно на гранипу црногорску, палећи куће и сијена по ливадама и по гори, поплијене што нађу и заузму све оне положаје, које имаху Црногорци у својијема рукама, па се упуте у Космач и онколе Ђорђију, да љега и његове заробе. Ђорђије одма ово све јави владици, како су ћесаровци погазили вјеру и преко исте учинили пустош на црничкој граници, него да што прије пошље војску у Црницу. Ђорђије позове сву Црницу да иде па границу и да се брани, а био је јако озлојеђен овом пријеваром, »18. августа зором удари ћесарска војска на Космач и заузме главицу у намјери да Ђорђија зароби и да остану ГДрногорци без вође. Ђорђије се ријеши прије погинути него бити ичијим робом, ца трже сабљу из кора а повиче:» Јуриш на главицу! да ђавола преженемо и отмемо наше метеризе, или еви да изгинемо, само да не оетанемо под срамотом! Ако освојимо главицу, онда је наша рука; ако ли не, онда за нас поштења нема. Сад јуриш, соколови ! » Јурите на главицу и освоје , на коју попеше црногорски барјак. Озлојеђени Ђорђије није се задовољио са овијем јунаштвом, већ намисли још окушати срећу са ћесаровпима, па повиче својијема