Otadžbina

ПРЕКО ГРАНИЦЕ

нашега Господара осрамотимо ; ако игда данас је за мене смрт најмилија, јер војнику је тешко кад га без узрока понижавају. Кунем ти се Богом да нашега Господара никада изневернти не ћу. Моју чашу испићу до дна ! После овога разговора дуго сам размишљао , дуго нисам могао заспати... Надао сам се да ћу после првих сјајних победа наше војске наћи само песму и весеље у војсци, радост и братску љубав међу командантима.... Међу тим шта нађох ? Све као и после ирвог рата , само са том разликом што је онда сваки сваљивао кривицу за неуспех на другога , а сада се отимљу око заслуга за успех, и сви су незадовољни... увређени. . понижени... На овом путу видео сам јогп доста иотврде за ово. Али да причам даље. Оутра дан беше Вожић. Мој домаћин постарао се да га проведемо како може бити боље, Ручасмо господски, отпевасмо једно «Рождество твоје Христе !>оже наш," наздрависмо ио једну нашем Ррховном Команданту и његовом савезнику Цару руском, отпевасмо српску и руску химну, и како нам стиже баш у то време глас да су Руси отели ОоФију, грмнусмо сви у једно громогласно „Ура!" Неко од нас после рече.. — Сад, лево крило наше војске напред! После ручка Влајковић седе на своја кола, а ми остали појахасмо наше коње. и у највећем весељу одкасасмо у Пирот. Пред вече, а беше лепо ведро зимско вече, бесмо већ пред Пироским блокхаузом. Уз пут смо видели миого турских топова без лаФета где леже као мртваци по друму... Пирот ми се после Ак-Паланке учинио велика варош, али но карактеру грађевинском наш стари дорћол, ама и куће, и дућани, све онако... Није ни чудо... Не беше прошло још ни десет дана како су га Турци оставили. Начелник станице одредио нам је квартире ио приватним кућама.