Otadžbina

ПРЕКО ГРАНИЦЕ

555

а ,(3аједничка салвета" беше доиста оригинална. То беше дугачко узано парче платна које се пружало свуд око дугачког сгола тако да је сваки заседач тога стола имао по известан део те џиновске салвете на своме крилу. У рату врло практично. У осталом салвега у опште у пољској служби, беше извесно благостање. Сутра дан 26 Децембра обишао сам све куће пиротске у којима беху тимочка и шумадијска пољска болница. Шта сам у њима нашао и у каквом стању , то је опширно описано на другом месту (в. историју срп. војног санитета, књ. трећа, стр. 155—157). У Нироту сам био задовољан са својом струком. Пошто сам свршио посао, учинио сам своје подворење владици пиротском и пуковнику Стакељбергу. Владика беше тип руског богослова са политичким тенденцијама и велико-бугарским идејама. Када сам говорио с њиме увидео сам да политика мога пријател.а Милоша С. Милојевића има такође свој гаг^оп с!' екге. У вече истога дана преставише ми у Хрватовићевом штабу једног младог руског оФицира као „Корнета Хвошчинског" који беше послат од великог кнеза Николе, главног команданта руске војске у Бугарској, да донесе Господару Кљазу 150 крстова Св Ђорђа за декорисање оних војника који су се најбоље одликовалиу биткама на Ак-Наланци и Пироту. Хрватовић ме замоли да тог оФицира поведем са собом до наше врховне команде> на што сам ја, разуме се. радосно пристао. Хрватовић се спремао да сутра рано крене за својом војском даље преко Трна. Ми се дакле још исто вечо опростисмо. Кад бесмо на само, Хрватовић ми на растанку рече. «Мој корпус је распачан од ушћа Тимока, поред Ниша до Трна. Поједини делови мога кора ствљени су под туђу команду ; Здравковић у Зајечару са свим је самосталан, ја сам као корпусни командант остао заповедник кња-