Otadžbina

5 64

В Е Р Р, Н И Ц II

(( На сву прилику биће тако што ; толико сам већ могао да опазим. Али сада ћу боље мотрити и надам се да ћу све дознати. Само ви мене пустите. Ја морам да гледам и да слушам ствари . . . страшне ствари! Ја сам у кући једној.. али не бих хтео да погубим душу своју. и «Бог те благословио ! в па изустивши полугласно ове речи, Фратар метну своју руку на главу служитељу, који и ако је био старији од њега, али се погнуо пред љим као син. «Бог ће те наградити," настави Фратар, „немој да не дођеш сутра." «Доћи ћу," одговори слуга: (( али журите се, па... тако вам бога... немојте да ме одате. и Говорећи тако и осврћући се на све стране, отвори на другом крају ходника врата од једне со5е, која је гледала на двор, па кад виде, да нема никакве препоне, позове доброга Фратра, чије лице б^ље је него икакво уверавач е давало одговора на молбу слугину, овај га одведе до врата, а Фратар оде, не рекавши ни рзчи. Овај човек прислушкивао је на вратима свога господина. Да ли је добро чинио? И је ли Фра КристоФоро право чшгио, кад га је за го похвалио ? Према обичним појмовима и правилима то је ружно било; али зар се овај случај није могао сматрати као изузетак? Па зар нема изузетка од уобичајених и неоспорених правила? Питања важна, алп читалац нека их сам реши, ако има вољу. Ми не мислимо изрицати пресуду; овде је довољно да казујемо догађаје. Доспевши на поље и окренувши леђа овој кућерини, фра КристоФоро одахну, па се пожури низ брдо, у лицу сав зажарен, узбуђен и збуљен, као што сваки може помислити, како због онога што је чуо, тако и због онога што је сам говорио. Али ова тако ненадана старчева понуда знаменито га опорави; њему се учини, да му бог даје јасан знак своје милоште.