Otadžbina

566

В Е Р Е II И Ц И

«Ко би ту двоумио V рече Ренцо; «да смо се венчали.. сав свет би био наш, а на два корака одавде, у Бергамаску , дочекују са раширеним рукама оногл који свилу ради. Ви знате, колико ме је нута мој братић Бортоло нозивао тамо к себи, па да ћу се обогатити, као и он што је; иа ако га и нисам послушао, то је... што не бих рекао? јер ми је срце овде било. Да смо венчани, отишли бисмо тамо сви , тамо бисмо се скугшли, тамо бисмо живили у миру, далеко од ноката тога лупежа, далеко од искушења да учиним какво чудо. Зар није тако, Лучија ?" (( Тако је," рече Лучија; «али како..." „Као што рекох," опет ће мати; „орце и памет, па је ствар лака." „Лака!" поновише њих обоје, којима је ствар тако необично и болно била тешка (( Лака, кад се знаде учинити како треба," на то ће Ањеза. „Добро ме слушајте, што ћу вам сада казати. Ја сам слушала од л>уди, који то знају, а сувише, нисам једанпут видела, да за венчање, истина, треба да је ту поп, али није нужно, да он за то даде свој пристанак; доста је, да је он ту." «Па како треба то да се удеси?" запита Ренцо. „Слушајте ме, па ћете знати. Треба да човек има два промућурна сведока, с којима да се договори. С њима се оде до попа; главно је, да га човек улови изненада, да нема каде утећи. Женик онда каже: господине попо, ово је мој муж. Потребно је, да поп чује, да сведоци чују, па је брак готов и свршен, свет, као да га је благословио папа. Када су те речи изуштене, може иоп викати, лупати, помамити се — све му је залуду: ви сте муж и жена." «3ар то може да буде?" викну Лучија. ((ШтаР на то ће Ањеза; «зар ви мислите, да ја ништа низам научила за оних тридесет година, што сам