Otadžbina

ВЕРЕНИЦИ

571

(( 0х, Ренцо, Ренцо ! што ми поквари све уживање! што си ми дошао с тиме? Сад си ми покварио сву добру вољу." (( Ако ти помињем дуг, и рече Ренцо, (( то је само за то, ако ти хоћега, гато хоћу да ти дам начина да га платига." „Зборига ли истину?" „Истину. Дакле, би ли ти то право било?" (( Да ли би ми право било ? Ма триста му, како ми не би право било! Ако не шта друго, а оно да не гледам више оно намигивање и оно махање главом од господина парока, кад год се сретнемо. Па онда увек: Тонијо, немој да заборавиш ; Тонијо, кад ћемо те видети због оне ствари? Већ дотле је дошло, да кад у предици упре у мене оне очи , чисто се бојим, да ће ми рећи онде пред свима: овамо оних двадесет и пет талира! проклетих двадесет и пет талира! Па онда би ми вратио златни ђердан моје жене, за који бих узео само поленту. Али..." „Али, али... ако ћеш ти мени да учиниш малу једну љубав. оних двадесет и пет талира ту су." ((Збори." ( (Али...!" рече Ренцо и метну ирст на уста. „Нашто то говориш? Ти ме знаш." (( Господин парок стао ми извлачити неке шупље разлоге, да би ми венчање одгодио , а ја бих оиет да се мало пожурим. Кажу ми као извесно , кад би стали предањ младенци са два сведока, иа ја кад бих рекао: Ово је моја жена , а Лучија кад би рекла: Ово је мо} муж, онда да би брак био готов. Јеси л' меразумео?" ( (Ти би да дођем као сведок?" «Да». (,А оних двадесет и пет талира хоћеш да платиш за мене ? и „Тако је. и „Хуља ко слаже!" ( (Али ваља наћи још једнога сведока. ))