Otadžbina

572

В Е Р Е Н И Ц И

«Већ сам га нашао. Онај глупак мој брат Џервазо учиниће што му будем казао. Али хоћеш ли му платити напојницу V' «И иочастићу га, Ј) одговори Ренцо. „Довешћемо га овамо, да се с нама весели. Али хоће ли умети чинити што треба?" (( Ја ћу га већ научити; та ти знаш , да је мени у део дошао и његов део мозга." «Сутра... в „Добро.« (( Пред вече... ,) , ( 3а цело." «Али!..." рече Ренцо и наново метну нрст на уста. ( (Ама!... и одговори Тоиијо и наже главу на десно раме , а издиже леву руку , као да би да каже : криво ми чиниш. (( Али ако те лчена запита , као што ће те зацело запитати... )) «Толико сам лажи дужан својој жени, ама толико, да бога ми не знам, хоћу ли јој се кад одужити. Ја ћу већ наћи за њу какву басну, да јој срце умирим." к Сутра у јутру," рече Ренцо, (( разговорићемо се и боље, да се договоримо за све." С тиме одоше из остерије , Тонијо се уиути кући премишљајући шта ће да измисли женскадији, а Реицо похита да јави шта је учинио. Међу тим се Ањеза залуду мучила да наговори кћер своју. Ова је свакоме разлогу став.љала на супрот те један , те други део своје дилеме : или је ствар ружна и онда је не треба чинити ; или није ружна, па зашто је не би казали Фра КристоФору ? Ренцо дође сав разјарен, поднесе извештај и заврши са питањем': а ? што ће рећи : зар нисам момак ? За^ се могло што боље измислити ? Зар бисте се ви могли томе домислити ? И још стотину подобних ствари.