Otadžbina

В Е Р Е II И Ц И

573

Лучија само махаше главом; али оно двоје у оној ватри олабо узимагае њу на ум, као што се чини са дететом , код кога се не надају да ће му моћи доказати сав разлог какве ствари , а које ће после молбом и заповешћу да приволу на оно што се хоће. „Добро је," рече Ањеза ; „добро је; али.... нисте се сетили на све." (( А што треба још V' запита Ренцо. (( А Перпетуа ? Нисте се сетили на Перпетуу. Она ће пустити у кућу Тонија и његовога брата ; али вас! вас двоје! помисли само ! Биће јој речено, да вас не пушта ближе, као оно што не иуштају дерана дрвету са зрелим крушкама." «Па шта ћемо сад ? в рече Ренцо у неколико збуњен. «Ево : ја сам на то већ мислила. Ићи ћу ја с вама; а ја већ знам, како ћу је тако очарати, да вас неће ни опазити, па ћете моћи ући. Ја ћу је изазвати и куцнути у њену једну жицу ... већ ћете видети." (( Да сте благословени Р викну Ренцо ; „увек сам ја казао, да сте нам ви у свему потпора." (( Али све то ништа не вреди," рече Лњеза, (( ако не уверимо ову овде јер она непрестано вели, да је то грех." Ренцо потеже сад и своју речитост, али се Лучија не даде покренути. «Ја не знам шта да вам кажем на ваше разлоге," говораше; (( али видим, ако ћемо да чинимо тако, како велите ви, онда морамо слепо ићи напред са измишљањима, лагаријама и варанцијама. Ах, Ренцо! ми нисмо тако почели. Ја хоћу да ти будем жена," то не могаше да му изусти, нити да му своју вољу изјаони, а да не поцрвени; (( та хоћу да ти будем жена, али правим путем, са страхом божјим, пред олтаром. Пустимо онога горе нека чини своје. Зар ви мислите, да он неће знати наћи клупчету крај и помоћи нам, боље него шго бисмо могли