Otadžbina

578

ВЕРЕНИЦИ

«Хоћу, хоћу," одговори Лучија нагло; «ићи ћу до парока сутра, одмах, ако хоћеш; ја ћу ићи. Само буди као што си био; ићи ћу." «Дајеш ми реч ? в рече Ренцо гласом и са лицем, које је уједапут добило човечнији израз. (( Ево ти реч." (( Имам ти дакле реч." „Хвала богу!" викну Ањеза двојако задовољна. У по своје велике јарости промислио је Ренцо, какве би корист.и било њему од Лучијине страве ? Па зар није угхотребио и нешто лукавштине , како ће јој страх још повећати . те да се користи тиме ? Толико стоји, да је он заиста бно пун јарости према дон Родригу , а да је чезнуо за цристанком Лучијиним, па кад две силне страсти бесне у срцу човечијем , нико , најмање пак онај који страда кадар је јасно разазнати један глас од другога, те да поуздано каже ; који је јачи. (( Ја сам ти дала реч, м поче Лучија гласом бојажљивим и љубавна пребацивања, «али и ти си дао реч, да нећеш правити никакве саблазни , да ћеш се ослонити на Фра..." «0! иди само; а рад' кога сам се тако разјарио? Хоћеш ли да тргнеш иатраг, сад ? хоћеш ли да учиним неку бруку?" „Иећу, нећу," одговори Лучија, коју опет поче страх обузимати. (( Ја што сам обећала, при томе остајем. Али видиш ли ти, како си ме дотле довео, да ти то обећам. Не дај, боже..." «А за што кобиш, Лучија ? Бог зна , да ми никоме не чинимо зла." «Барем ми обећај, да ће ово бити последње." (( Ево ти реч момка сиротана." «Али за овај пар и држи је," прихвати Ањеза. Ренцо би радо био наставити разговор и одредити свакоме посебице, шта ће да ради сутра дан ; али се већ