Otadžbina

В Е Р Е В И Ц II

.579

смркло, па му женске пожелеше добру ноћ , јер им се није чинило прилично, да он у то доба и дуже остане. А ноћ је свим трома била добро дошла , као што може бити само ноћ, која долази после дана пуна узбуђености, туге и неизвесности. Ренцо рано дође и са женскима, или боље рећи с Ањезом, удешаваше велику операцију за оно вече , казујући и разлажући све тего'е, предвиђајући препоне , па понављајући казивање шта треба да се ради, као да прича неку свршену ствар. Лучија слушаше , па не одобраватући речима оно , што у срцу своме није могла одобрити , обећа се да ће од своје стране чинити шта може. „Хоћеш ли ићи горе у коштар, да се разговоримо са фра КристоФором, као што ти је синоћ рекао V запита Ањеза Ренца. (< Којешта!" одговори овај ; «та знаш да Фратар има врашке очи; би ми са лица читао, као из књиге какве, да нешто смерам, па кад би ме стао питати, не бих се могао из клопке извући А онда, ја треба да сам гу, да ствар подупрем. Боље ће бити, да кога тамо пошљете " „Послаћу Меника. ,) „Добро," на то ће рећи Ренцо, па оде, да ствар подупре, као што рече. Ањеза оде у једну суседну кућу, да потражи Меника, дечка од својих дванаест година, промућурно чељаде, који је по неким сестрићима и братучедима падао њојзи неки нећак. Опа га узе од родитеља као у зајам на читав дан, како им рече, < ( да је нешто послуша." Кад га тако доби, одведе га у своју кујну, даде му да руча, па му рече да оде у Пескаренико и да потражи Фра КристоФора, који ће га већ вратити с одговором, кад томе буде време. к Фра КристоФоро, знаш онај лепи старац са седом брадом, што га зову светим..." ( (3нам га," ирихвати Менико ; «онај што нас децу увек милује и даде нам увек по какву иконицу."