Otadžbina

580

В Е Р Е Н II Ц И

«Тај , Менико. Па ако ти каже да мало причекаш, немој са друговима да одеш око језера , да гледаш рибаре, или да се играш са мрежама, разапетима ради сутиења, или да се ио обичају твом заиграш..." Ваља знати, да нико пије умео боље од Меника лоптати се, а то се зна, да ми сви велики и мали, радо хоћемо оно да радимо, за што имамо способности, па не велим само то. «Ех, тетка, та нисам више балавац." „Добро, буди паметан, па кад се вратиш с одговором... гле, добићеш ове две лепе нове парпаљоле." н Па дај ми их одмах, то је свеједно." «А не, ти би се с њима играо. Иди, па се добро владај, па ћеш још добити." Остатак овога дугог југра донесе још неке новине, које не мало поплашише и онако узнемирене женске. Просјак један, нити малаксао, нити издриан као остали, а са неким подозривим и одвратним изгледом, дође да проси, а тамо и амо погледао би као ухода да је. Дадоше му комад хлеба, који нрими и у торбу стрпа са невештом равнодушношћу, онда још остаде са неком безобразношћу и као оклевајући питаше их за много штошта на што Ањеза пожури се да му одговори увек противно, но што је у ствари било. Кад се крену да одлази, начини се као да је помео врата, уђе на она што су водила на степенице и баци тамо један поглед у хитости. Они му повикаше: ( ,хеј, хеј ! куда ћеш, добри човече ? овуда ! овуда!" нашто се он врати и изађе онуда куда су му рекли, извињавајући се са усиљеном понизношћу, која је тешко пристајала уз тврде црте његовога лица. Онда би се сваки час показивала нека непозната лица. Какви су то људи били, то се није могло лако казати; али се ипак није могло веровати, да су они само часни путници, као што су се градили. Један уђе тобоже да му покажу пут; други пролазећи испред врата, застајали би, иа би крадом по-