Otadžbina

590

В Е Р Е Н И Ц II

«А откуд можеш ти знати," спопаде га оиет Ренцо, кад га виде код себе, (( да су они добри људи, кад их не знаш?" (( По делу, драги мој; човека ћеш познати по делу. Који пију вино а не манишу га, који плаћају рачун а не циганишу, који не замећу кавгу с осталим гостима, а ако хоће номе да туре нож у груди, дочекају га на нољу и подаље од остерије, како сиромах крчмар не ће бити умељан у ствар — то су честити људи. Али кога врага хоћеш све то да знаш, кад си овамо младожења и треба да ти је у глави сасвим нешто друго ? па још уз ове ваљушке. да би их и мртва уста јела?" Кад то рече, окрете се и оде у кујну. 11аш писац, примећујући различни начин, како је крчмар задовољавао питања, вели да је то био човек, који је гледао, да се у свима својим речима показује као пријатељ „честитим људима" у опште, али у самој ствари показивао је више услужности онима, тсоји су иознати били или су изгледали као лупежи. Зар није то чудан човек био ? Вечера није била врло весела. Обе званице раде би биле уживати је на сав мах ; али позивач, имајући на уму оно што читалац зна, био је зловољан. а у неколико и узнемирен због чуднога ионашања оних странаца, па је једва чекао да пођу. Због њих се говорило полако, а речн су биле половне и зловолзне. (( Ала је то лепо," у један пут ће да почне Џервазо. (( што Ренцо хоће да се жени, па му треба..." 1'енцо га погледа срдито. (( \1учи, будало!" рече му Тонијо и пронрати своје речи ударцем са лактом. Разговор биваше све хладнији, па скоро и престаде. Ренцо је слабо и јео и пио, па је својим сведоцима умерено точио, како ће им нешто срца дати, али да им вино не удари у главу. Кад се сиреми трпеза и кад је^рачун