Otadžbina

ВЕРЕНИЦИ

591

платио онај који је ионајмање јелу и иићу нахудио, ваљало им је свој тројици наново проћи поред оних лица која су сва гледала уРенгда, као кад је био ушао. Пошто је овај учинио неколико корака изван ооврну се и виде, како она двојица иду за њим, које је био у кујни оставио. Он на то стаде са својим друговима, као да би да каже: баш да видимо, шта би ови хтели са мном. Али она двојица, кад опазише да их мотре, застадоше такође, нешто шапуташе и вратише се натраг. Да је Ренцо био толико близу њих, да им је могао чути речи, би му се ове врло чудне учиниле. (( Ала би то згода била, а да не рачунамо у то напојницу," рече један од лупежа, «кад бисмо се вратили у дворац, па кад бисмо могли причати, да смо му онако лепо наместили ребра, а сињор Гризо да није имао шта Д а УРеђује." (( Па да покваримо главно !" на то ће други. «Ено, он се нешто домишља; застао је гга нас мотри. Е, кад би нешто касније било! Него да се вратимо, да се не би посумњало на нас. Видиш ли, да људи ода свуда долазе; пустимо их најпре да сви оду на своју лежу." И заиста беше то онај жагор и брујање , што се ч УЈ е У сел У У вече, а које ће мало за тим да уступи свечаном покоју ноћном. Жене се враћаше с поља, носећи на кркачи малу децу, а водећи већу за руку, која су морала да говоре вечерњу молитву ; долазили су људи са лопатама и мотикама на рамену. Кад би се отворила врата, видела се ту и тамо како букти вагра ради готовљења сиромашке вечере; на улицама чули су се поздрави и по која реч о слабој берби и гладној години, а изнад овију речи брујали су одмерени и звучни гласи од звона, које је јављало крај од дана. Када Ренцо виде, да су се она два продрзљивца вратила , пође даље у растућем мраку, овда онда опомињући час једнога , час