Otadžbina

592

ВЕРЕПИЦИ

другога брата. До Лучијине кућице стигнули су кад се већ смркло. Један варварин, који није био без велеума, рекао је, да је простор између прве помисли страшна каква предузећа и његова извршења као оно сан, пун страшљивих слика. Већ виите сати бејаше Лучија у мукама таква сна; а Ањеза, и сама Ањеза, виновница тога савета, дала се V мисли , па једва налазаше речи да храбри кћер. Али у часу пробуђења, то јест, у часу, кад се вал>а посла латити, душа се налази са свим промењена. Уз страховање и срчаност, који су се у теби борили, дође друго страховање и друга срчаност; предузеће изађ-> разуму као нешто посве ново; оно што је у прве сувише задавало страха, изгледа често да је у један пут постало лако, често се чини да је препона велика, коју си једва узимао на ум, ужаснуто уображење хоће да уступа ; због тога удови одричу службу, а срце заборавља на обећања , која је давало са највећим поуздањем. Када Ренцо полако закуца, Лучију обузе такав страх, да у онај пар науми да поднесе све на свету, да за увек остане растављена од њега, пре но што би ону намеру извршила; али кад се он указа, па рече: „Ајдемо, ту сам!" кад се сви показаше готови да иду, без оклевања, као да се тиче ствари утврђене, која се не може опозвати: Лучија не имаде ни времена ни силе да се противи, па као да је нешто гони, узе дркћући једном руком матер. другом вереника испод руке, па се упути са пустоловним друштвом даље. Оасвим тихо, опрезним кораком изађоше из куће и упутише се ван села. Најкраћи иут био би, да су ударили преко кроз село и правце кући дон Абондија; али су одабрали да обилазе, да их не би ко видео. Стазицама између вртова и њива дођоше близу ове куће . а ту се поделише. Вереници се сакрише за угао; иоред њих Ањеза , али мало унапред , како ће у згодни час задржати ГТерпетуу и не пуштати је више; Тонијо са