Otadžbina

руско-турскп рат

605

прича како је један пут чокојни Скобељев био незадовољан и љут на распоређења својих начедника и размећући на све стране и гладећи своје дугачке брке рекао: »Шутко! . . . . Та мене . .. вређа. . . Вшпм ствари бо.во ного 01111, знадем све њихове погрјешке морам мучати. А за што морате мучати ? А зар побједилац халатника (арестаиа) има право гласа ? Најизврснији између њих (самие лучшје изђ нихђ ) диве и се чуде, загато се ја пачам у ствари. Видите ли у менсје свс, п чин а свети Ђорђе о врату. . .. А то ће рећи да има јући што мени треба нс треба ни о чем ни мислити. . .. Допушти да.други добију што год. Тако с тога гледишта глсдају иа ствари. А о томе што душа боли , што руско предузећс пропада, пико и не мислГадно Још смо ми несиособан народ.« 'Ге ријечи иокојпог Окобељева доказују да је оп био ие само великп вођа и јунак псго велики и мислилац, да се је борио сам са собом гледајући иогрјешко својих старјешина, да ;је његова илеменита дугаа страдала особито код Плевне, послије.сваке битке, које би он тако не иочимао као што се почимљаху , да га је дирало у његово народно осјећање, озјећање којс га је и одушевљлвало на подвиге и јунаштва, овако себичио поступање старјешина, ради чега је и повикао »јога смо ми к »безпорјадочан« и неспособан народ . (С Те ријечи неумрлог иобједиоца Геок-тепо потпуно осуђују управљање руске војске у вријеме иогаљедњег рата с Турском. Његово ђенијално око видјело је да управитељи раде ие за оншту ствар за коју су подигли оружије но за се и за своје пријатоље. Влагородна његова дугаа није могла то да подноси, већ се је и тужила - а колико је он мучао ?— Негодовао је он највишеза то, што је видјео да и најизврснији не мисло и не раде како би требало. Да је писац чланака , које смо превели , примјетио и описао ту маиу руског,, Иачалства'« као што ју је Скобељсв примјетпо, тада би чланци били потпунији и интереонији, а по свој прилици писац је био у стању да то примјети, а може битп и примјетио је те нарочпто сакрио — јер госа није допуштао да се то објелодани у француском Журналу. — Проклета себичност свуђе она провирује ! Светковина 19 Фебруара у који један сјео на пријесто покојни Цар Александер II и у ко.ји је дан синуло сунце ослобођеша руском народу, „мужику« испод ропогва руског племства — руског Феудализма увијек се светкује у Русији са великом сјајношћу, али .мепи се чини нигда се није прославио тај дан, па бага ни 1861 године, као 1878 године, кад је ОФПцијално објављено било да је већ склопљен мир с Турском. Сзи градови, вас народ, сви сталежи од срца се радоваху свршетку тога тегаког и кобиог рата , који прогута на стотине хи-