Otadžbina

612

Н А II Р Е С Т О Л У

сама соСом и беше оздравила. Она је гледала дете , а кад му је говорила, Валпурга само склопи побожно руке иа слуша и ако није све разумевала, јер она је осећала шта ту бива. Када је краљица тешила личног лекара због несреће која му се у породици догодила она рече: ма како да је у свету пуно загонетака и несугласица, опет родитељи имају у своме детету утеху, јер је у њему нова могућност за чисту човечност, за највише спасење. Краљица уз то погледа на своје дете које се играло у колевци, а Валпурга рече. — Погледајте, наше се дете смеје! То је први пут. Па дабоме, данас му је седам недеља! — И тако ја сам видела први осмејак детињи, а његов отац није ту да га види/ — Немојте тако да се мрштите, мољаше Валпурга — смејте се и ви, па ће дете даље смејати се, и сваки ваш ведар и весео поглед упечатиће се на његовом лицу !Дете се смешило даље док лекар не замоли обе жене да не узбуђују даље дете; у осталом он додаде да Валпурга има, право да одојче добије у толико љубазнији израз лица, што га више љубазно погледају. Од тога доба није дете више никада видело брижно лице своје мајке. Валпурга није могла д.уже и без прекида да говори ни о чему другом већ о лич^стима. За то је и овде био често разговор о гроФици Ирми. Али се најзад и то исцрпело, па кад би онда краљица рекла ДПто ћутиш? .Та знам да ти иначе по ваздан торочеш с дететом, да се играш с њиме" — Валпурга је само ћутала. Краљица је захтевала да јој Валиурга цео свој живот исприча, она је то учинила али све иарче по парче, и краљица је морала често да је запиткује, јер она није могла да прича у свези; та она никада није помишљала на целокупан свој живот; он се онако котрљао сам собом није хј ? имало шта да се мисли. Па онда беше је по