Otadžbina

026 Н А II Р Е С Т О Л *„ Валпурга разрогачи очи. Краљпца јој је дала за право, али је нешто рекла што она ни је разумела. — Погледајте — викну она крал>ици — како челб волу наше дете; не ће оне њему ништа, ту се не треба плашити. Чела је једино створење које је изашло из раја непокварено, за то се само за челу и каже да умире, а за сваку другу животињу да је цркла или мањкала. За то је грех убити челу! Краљици се јако допадао овакав разговор Валпургин. Валпурга је опазила да краљица врло мало познаје свет, иа је пустила дизгине својој мудрости. — Знате ли шта је ово ? — упита она једноч. — Знам, то је леска! — А знате ли да је то дрво свето и да гром у њу никад не удара ? — То нисам знала — А не знате ни за што ? То је мени моја мајка причала. Један пут је богородица ишла преко једнога брда, кад на један пут најстрашнија олуја, шта да ради богородица? Стане под једну ве-ве-елику леску, и олуја прође, и није јој било ништа , и богородица из благодарности што ју је леска заштитила , благослови је ва веки веков. Под леском обично с^анује и змијски цар, и ако кажу да га има и иод жалосном врбом. А знате ли зашто гране у жалосне врбе онако тужно висе ? — Боме и то не знам. Па ти си ми међер врло учена ? — Нисам ја него моја мајка, не знам ја ни пола онога што она зна, та вам је здраво паметна. И то о жалосној врби чула сам од ње. Са гранама од тога дрвета шибали су нашега Спаситеља, па од тога доба оно се стиди и обара своје гране земљи. Валпурга се осећала блажена што она може чак и краљицу нечем да научи; чинило јој се да је она нешто особито на двору, нико је тако не разуме као краљица-