Otadžbina

Н А II 1> Е (' Т О Л У

627

Она је с њом била тако срећиа да јој је често своје срце отварала. —■ Мени се чини — рече она једном краљици — да сте ви унраво као некаква туђинка на овоме свету. Ви свога века нисте никада видели како грађани и сељаци у вече у својој соби седе , шта једу , шта говоре , шта желе, шта им чини радост а шта ли жалост. Ја сам некада читала некакву причу, или ће бити да ми је отац иричао. Био један принц и једна принцеза , па су случајно одрасли међу пастирима, не слутећи ко су и шта су, док тек рекоше њему «Ти си иринц" а њој «ти си принцеза" и они су поСле били врло добри и поштени људи, наравно, јер су живели у свету, па су знали шта људе тишти. Кад би и ми нашег принца могли тако да ношљемо у свет, све ми се чини било би и њему вајде а доцније и његовој држави. А овако непрестано трче слуге око њега као да су га заробили, око њега је читав зид људи ! — Добри и поштени можемо сви бити само ако хоћемо — рече краљица. — И од наше деце однеговати ваљане људе — заврши Валнурга — Знате ли шта би ја желела? Док сам" год жива да сваку вашу бригу на се узмем. Ако би било суђено да морате боловати, волела би да место вас ја болујем! — Добро, добро, а сад да будемо мирне? Краљица беше срећна. Видела је до дна једног простог срца, из народа, видела је где у њеном детету пупи читав нов свет.

15. Ваум је умео да уграби сваки тренутак када је могао на само с Валиургом да говори. Његова жена беше опасно болесна, и Валпурга је гледала да га утеши. За то је опет он њена вајкања слушао, јер од куће јој ја-