Otadžbina

НАРОД И РАДИКАЛИ

651

доглао ред да се искаже на сриском земљишту. Но срећни смо кад нас то и сад није минуло, јер се може рећи да не изостајемо иза »духа времена« ! Учитељи наших учитељо-педагога ту су заблуду узели од Хербарта и њима су казали да тако мисле и говоре, иа би био грех кад онинеби то радили. Тако је казао Хербарт, вичу сви у глас радикало-педагози, а Хербарт је био велики мислилац и испитач. Тако је ! Хербарт је то казао, рекао је да је све у каосу у детињем првом памтељу и да тај каос учитељ бистри, али је Хербарт, и ако је велики мислилац , рекао заблуду коју је осудила целокупна наука о духу и животу. Но да оставимо веома преплетено васпитано земљиште, на коме по све елементарни радикало-педагошки ум вреди ии више ни мање, но онолико колико сељачки дечаци на пољу лукаве и преплетене европске дипломатије, па да видимо не ће ли се боље показати на политичком социјалном земљишту , а колико су и каки зналцн односно прилика и потреба народног живота, напред смо казали. Иоред Раше и г. Тодоровпћа као два најотворенија радикална преставника, чије ћемо назоре мало даље излагати, долази по своме замашају у партији г. Светомир Николајевић. Па како је и.егов политички говор у скунштини велнку грају изазвао, а и иначе је важан за свестрано познавање политичке свести тако звапс народно радикалне партије, то ћемо сад изнети главније моменте из тога говора, и видети колико је у њему правог сазнања, колико отворености и искреиости, и на послетку колико патриотизма и хладног објективног посматрања. У 144 броју »Самоуправе« од 1881 год. предан је јавности говор г. Николајевићев у коме се особито наглашава, како је земља изнурена ратом и неродним годинама ; како се њени државници гшсу старали да подигну занате и индустрију , и на послетку како је утицај двеју моћних држава, Русије и Аустрије, испадао зло по Србију. На чисто, дакле, и на просто, г. Николајевић баца сву одговорност на српске државнико, што је земља изнурена и исцрпљена, и што је нодлегала штетном политичном утицају моћних судседа. Кад би ово што наведосмо, истекло из пера каквог хладног политичког и социјалног посматрача, као што је г. Светомир ван парламента и партије, ми бисмо на просто рекли, да су таке мисли пспод сваког критиковања, па се не бисмо на њих ни осврнули; а.ш како то није случај, и како су те мисли потекле из партајске парламентарне борбе, где се не може хладно ни мислити ни говорнти, кад„јсдиом партијске страсти заузму место хладног размишљавања, као што је то био случај у нашем парламенту, кад су се поменути