Otadžbina

ВЕРЕНИЦИ

109

као једва знађаше и сам куда иде. Овај деран, који је, право рећи, изгледао врло промућуран, ипак показиваше још више да је пакостан, па би на сву прилику имао ту глупу вољу, да једног сиромаха сељака упути не тамо, куда је он мислио, него на по све противну страну. Баш је права истина, да је човеку, који је у неприлици, тако рећи све на сметњи. Најпосле виде једнога, који је журно ишао, па помисли. да тај има ио свој прилици журна посла, те ће му одмах одговорити без друга разговора, а чувши га да се разговара сам собом, судио је да ће бити искрена срца. Он му приђе, па му пече: „Ала молим вас, господине, на коју се страну иде у Бергамо?" (( У Бергамо ? На источну капију. и „Хвала лепо ; а куд се иде на источну капију ?" (( Пођи овом улицом на лево, па ћеш доспати на пијацу пред великом црквом, онда...." ((Доста, господине, остало већ знам. Бог нека вам плати !" II одмах сврну на лево и упути се онамо, како му је речено било. Онај други гледаше за њим донекле, па у мисли слажући ту хитњу са питањем, рече у себик Или си нешто учинио, или неко хоће с тобом да учини нешто." Ренцо стиже на пијацу испред саборне цркве, удари преко ње, прође мимо гомилу пепела и угљена и познаде остатке од креса, који је дан пре гледао; За тим прође поред степена од цркве, и опет виде кљакаву пекарницу, у пола порушену, како је чувају војници , онда удари правце улицом, којом је био доптао заједно са светином, стиже до капуцинскога клоштра, погледа на ону пијацу и црквена врата, па уздишући рече у себи: „Богме је мене Фратар лепо учио јуче, да останем у цркви и да причекам и да се мало помолим богу."