Otadžbina

110

ВЕРЕНИЦИ

Ту застаде за чаоак посматрајући пажљиво капију, кроз коју је морао проћи, па видећи овако поиздаље многе стражаре, а имајуци мало загрејану образину (што му се не може ни замерити ; имао је своје разлоге) ; некако му не биваше, да онуда иде. Ту му је при руци било уточиште, где би с оним писмом у руци био добро препоручен; врло га повуче искушење. да тамо оде. Али брзо се прикупи и помисли: (( Слободна птица, докле се само може ! Ко ме зна? Ваљда се нису пандури искидали, те да ме чекају на свим капијама." Он се окрену, да види, иду ли можда за њим; нити виде њих, нити кога другога, да на њега мотри. Пође напред; он умери ход својим ногама, које би све хтеле да трче, јер је ваљало полако ићи, па полако , помало звиждућући, стиже до капије. ту, баш на изласку, беше чопор царинара и њима у помоћ још шпањолских војника, али сви они мотрили су на поље, да не пуштају унутра оне, који на глас о гунгули трче, као оно гавранови на разбојиште, тако да је Ренцо изишао са равнодушним лицем, с обореним очима и идући пола као путник, пола као шетач, а нико му ништа не рече; али срце у његовим грудима жестоко је куцало. Угледавши на десно стазицу. удари њом, да не би ишао главним друмом, па до некле иђаше не осврћући се. Тако само иђаше; пролази поред мајурова, кроз села, пролази онуда , а ни имена им не пита; толико зна, да иде даље од Милана ; нада се. да се примиче Бергаму; то му је за сад доста. Каткад би се осврнуо, каткад би погледао и трљао час један, час други чланак, који су га још по мало тиштали, а наоколо били су означени румсикастим потезом, који је остао од ужета. Као што сваки може замислити, његове мисли биле су см!еса кајања, неспокојства, јарости, нежности; уморио