Otadžbina

ВЕРЕНИЦИ

111

с е сећајући се на оно, што је синоћ говорио и творио, да изнађе ону тајну страну његовог болног збитија, а сврх свега то, како су могли да му дознаду име. Наравно, да му је сумња пала на чистисабљу, на кога се добро сећао, да га је потанко испигивао. Па кад би се сећао, на какав му је начин отворио уста, па на све што је чинио и на све његове понуде, које су све ишле на т0 , да шго искамче, онда му је сумња постајала готово извесна. Ако није то, што се онда збуњено сећао, да је наставио ћаскање и по одласку чистисабљину — е каже, враг ће га знати; а његова памет, иа питао је он колико, не знаде му казати; она му само знаде рећи, да у тај пар није била дома. У том тражењу он се збунио; био је као човек, који је нотписао многе чисте листове, па их је поверио некоме, кога је држао за цвет од поштења, а кад га је после ухватио да шара, он би да зна, како му стоје послови; а шта ће да дозна ? читаву збрку. Друга му је мука била, да начини план за будућност, који би му се могао допасти; али ма их колико правио, сви су били суморни. Али на скоро беше највећа мука да нађе пут. Пошто је био ходио до некле, онако на бошију вересију, виде да тако не може даље. Душа ваља, некако му не биваше, да изусти реч Бергамо, као да је то што сумњиво, неприлично; али му се није могло на ино. Науми дакле, као што је радио у Милану, да се обрати првоме кога сретне а чије му се лице учини ирикладно; па тако и учини. «Ти си сишао са пута," одговори му овај. Па промисливши се мало, нешто речима, нешто знацима, покаже му, куда треба да се окрене, па да изађе на друм. Ренцо му захвали, учини се као да ће онамо, куда му је онај рекао, заиста упути се тамо, али с намером, да ће, истина, доћи близу до друма, како га не би изгубио из очију, па ће поред њега ићи , што буде