Otadžbina

В Е Р Е Н И Ц И

113

велико село на путу у Бергамо, до границе, али још у Миланској.... Како ли се оно зваше ? — Шат буде на ту етрану ма какво село," помисли у себи. (( Мислиш Горгонзолу ?" одговори старица. (< Да, Горгонзола!" понови Ренцо, као да би реч боље запамтио. К А је ли то далеко одавде ? м запита поново. (( Не знам баш право, хоће ли бити десет миља, или двадесет. Кад би ту био који од мојих синова, он би ти већ знао казати." (( А мислиш ли, да би се тамо могло отићи овим лепим стазама, а да се не иде главним друмом, где ти је прашина, знаш, прашина ! Од које доба нема већ кише!" (( Ја бих рекла да се може ; распитај у првом селу одавде на десно. и И она му га рече. ((Добро," рече Ренцо. Па устаде, узе комад хлеба, што му је остао био од мршаве части, са свим другојачији хлебац, него онај што га је дан пре имао, оде и упути се на десно. И да вам не дуљим причу без невоље, помињући Горгонзолу, идући од села до села, стиже тамо на један сат пре мрака. Још док је ишао, доконао је да ће се тамо зауставити, те да би се мало боље поткрепио. Телу његовом био би годио и кревет један ; али пре но што би му у томе угодио, Ренцо би га пустио да падне мртво на друму. Он је хтео да у остерији (крчми) распита, је ли далеко Ада оданде, да вешто дозна за какав прелаз преко ње, па да се тамо упути, чим се мало прихвати. Како је одрастао и родио се на другом, тако рећи, извору ове реке, он је толико пута чуо , да она на неком месту и донекле твори границу међу миланском и млетачком државом ; није управо знао, где је то место и та пруга, али је тада било најпрече да пређе преко ње, па било где му Драго. Не пође ли му то за руком за вида, он је наумио дотле ићи, докле му буду очи и дах служили, а онда Отахбина XIу. 53 8