Otadžbina

114

В Е Р Е Н И Ц И

ће да чека зору у пољу, у пустиљи, где богу воља буде, само нећ • бити у остерији. Тек што је мало пошао но Горгонзоли, угледа крчмарски цнмер и уђе. Крчмар му изађе у сусрепу, он га замоли за нешто јела и врч вина: дуги ход и време избили су му ону живу и љуту мржњу. «Молим те, пожури се. в додаде ; «јер ваља одмах да идем даље." А овако је рекао, не само јер је истина била, него и што се бојао. да ће крчмар, мислећи да ће хтети ту да ноћи, доћп му да га пита за име и презиме, и откуда иде, и којим послом... без краја и конца ! Крчмар одговори Ренцу, да ће бити служен; а овај се носади у дну трпезе, близу врата, тамо где стидећи људи седе. У тој соби било је неколико беспосличара из села, који пошто су ваздан претресалп јучерање велике новости из Милана, скапавали су од жеље да што дознаду, шта је још данас бпло. тим више, што су оне прве вести кадре биле побудити љубогштство. а не задовољити га : устанак, нити угушен, нити нобедан, не толико свршен, колико одгођен због ноћи ; ствар куса, више свршетак акту, него ли драмату. .Један од њих одвоји се од дружине, приђе госту и запита га, да ли долази из Милана. (< Ја?" рече Ренцо зачуђен. да би седомислио одговору. «Да, ти, ако је слободно питати." Ренцо махну главом, стисну усне, па пусти неартикулисан звук, онда рече : (( Милан, према оном, што сам чуо да се говори.... као да неће бити најзгоднији . да се у овај пар тамо иде, већ ако би коме прека нужда била." (( Дакле и данас траје тамо вашар ? в запита љубопитљивац тим упорније. „Ваљало би да је човек био тамо , па да знаде," рече Ренцо.