Otadžbina

118

В Е Р Е II И Ц И

Напуни пехар , узе га једном руком , онда са два прста од друге подпгне бркове, онда поглади браду, напи се и настави : „Данас, љубазни моји, није много Фалило, па да буде вашар као јуче, или и горе. И чисто не верујем да сам ту и да се с вама разговарам, јер сам се већ био оставио сваке мисли на путовање, па да гледам оно свога дућанца." к Па који је враг био ?" запита један од слушалаца. „Вогме баш враг ; чућете." Па разуђујући јело, које му донеше, и једући, настави своју причу. Друштво се наместило с једне и с друге стране од стола, па стоје, зинули, да чују. Ренцо на свом месту слуша можда пажљивије него сви, али се чини да и не узима на ум, па полако жваће своје последње залогаје. „Дакле јутрос они лупежи , што су јуче начинили онај урнебес, нађоше се на уговорену месту — био је ту договор, све је било спремљено ; они се искупише, па почеше лепо ићи из улице у улицу, дерући се, да би намамили друге људе. Знате, како је, кад се, да простите, чисги кућа ; што даље, све је већа гомила од света. Кад им се учини, да се доста накупило света, упутише се кући сињора управника нродовољства — као да није било доста, што су га јуче онолико мучили — једног таквог господина ! 0, ти лупежи ! Па шта нису за њега говорили ! Све сама измишљогина: то вам је добар човек, уредан; а ја вам то могу казати, јер сам му баш одан ; ја му дајем чоху за либерије његових слугу. Елем упутише се његовој кући ; требало је видети ту поганију, каква лица ! помислите, пролазили су поред мог дућана; то су вам лица.... они Жидови на калварији нису ништа спрам њих. !1а шта су им уста говорила ! да човек запуши уши, кад се не би бојао, да ће га опазити. Дакле се дигоше у тој лепој намери, да пљачкају ; али...."