Otadžbina

В Е Р Е Н И Ц И

153

би хтели још веће зло да учине. Кажу, да су ггекари лупежи- И ја кажем, да јесу ; али треба их повешати овојим иачином. Има, веле, сакривена жита. То сви знају. Али онај у кога је власт треба да има добре уходе, па да иде да га ископа, и да човуче и прекупце у вис за•једно са пекарима. А кад онај ко заповеда ништа не чини, онда треба варош да моли ; што се моли, то се и добије ; а не завести тако грешан обичај , да се иде у дућане и у магазине , па да се одузима роПа без плате." Оно мало вечере преседе Ренцу, као да је јео отрова. Чиљаше му се, да ће проћн хиљаду годпна, пре но што изиђе из ове крчме и далеко буде од ње и овога села; па више него десет пута био је рекао у себи : адје ! ајде ! Али онај страх, да ће побудити сумњу, који је у њему све већма растао , те му обузео све помисли, као да га приковао беше за клупу. У тој забуни мишљаше, да ће приповедач морати тиме завршити , да о њему говори; он докона у себи, да ће се кренуги даље, чим се поведе разговор о чему другом. а Баш и за то, в рече један од друштва, (( јер знам, како бивату ти пословн , п да у гунгули поштен човек понајгоре прође, баш и за то нисам попустио љубопитности, него сам осгао код куће." «На зар сам се ја куда мицао ?" рече други. «А ја ? в додаде трећи; (( да еам се нешто десио био у Милану, бих оставио недовршен сав посао, па бих се вратио кући из оних стопа. Имам ја жену и децу, а онда, право да вам кажем, мени се не допадају гунгуле." Ту крчмар, који је такође стојао и слушао, дође до другога краја од стола, да види, шта ради онај странац. Ренцо улучи прилику, зовне га знаком једним , заиште рачун, плати га не ценкајући се, ма да му је кеса сувише плитка била, па ни речи не говорећи оде право