Otadžbina

5'20

ВЕРЕНИЦИ

мо донела нека неисказана помама, а не каква одређена намера, стојаше још као силом, растрзаван двема противним страстима : жељом и нејасном надом, да ће наћи олакшицу својим душевним мукама , а с друге стране гњевом и стидом, што је овамо дошао као покајник, као покорник, као бедник, да исповеда грехе и припада једном човеку ; он не налазаше речи. а и не тражаше их. Али кад погледа у лице овом човеку, осећаше, како га пробија неко чуство поштовања, у исти мах заповедно и благо , које умножавајући му поуздање , стишаваше гњев, па не ударајући на гордост с лица, савлађиваше је и тако рећи налагаше јој да ћути. Федеригова појава заиста је таква била , да је показивала надмоћност и на љубав побуђивала. Држање му је било природно и као нехотице величаствено, стас непогрбл.ен ни ослабљен годинама ; око озбиљно и живо, чело ведро и пуно мисли ; са седином, онако блед , са знацима уздржања, премишљања, умора, бејаше на њему нека девичаска свежина ; све црте на лицу показиваше, да је оно у млађим годинама било што се каже управо лепо ; ваздашње свечане и благе мисли, душевно спокојство дуга живота, човекол^убље и она непрестана радост неисказане наде даваше му, да тако кажем, неку старачку лепоту, која је тим јаче падала у очн у оној величаственој простоти норфире. И он подржа један часак свој продирући поглед на неименованоме, Еичан дугим временом да на лицу чита мисли, пак учини му се, да испод тих мрачних и растројених црта све више налази нешто налик на ону наду, коју је зачео био, чим су му јавили за ове походе, те сав одушевљен рече : «Ох! како су ми драге ове походе ! како ли вам морам благодарити на тако лепој одлуци, ако ћете и имати нешго да ми пребациге ! м