Otadžbina

ВЕРЕНИЦИ

521

(( Да пребацим ! }> викну гооподин удивљен, али ублажен овим речима и овим начином и задовољан што је кардинал пробио лед и почео ма какав разговор. «Дабогме да ми треба замерити прпхвати овај, (( што сам пустио да ме предупредите, јер давно и давно и толико пута требао сам ја вама да дођем." «Мени, ви ! Знате ли ви, ко сам ја ? Јесу ли вам добро казали моје име ? в ( ( А зар ви мислите, да су ми пријавили каквога непознатога, да бих ја осећао ову радост, што је чуствујем и која ми се за цело и на лицу види ? Та ви сте тај, који' сте ми је причанили ; ви, кога сам увек толико л>убио и оплакивао, за кога сам се толико богу молио ; ви међу мојим чедима, коју сву и од срца љубим, кога сам највише желио поздравити и загрлити, да сам мислио, да се томе могу надати. Али бог једини твори чудеса и притиче у помоћ слабости и спорости његових бедних служитеља." Као громом поражен беше неименовани овим тако ватреним дочеком, овим речима, које су одсудно одговарале ономе, што он још није изустио, нити се и решпо био да пзусти, пак дирнут а збуњен ништа не говораше. «Па шго ?" опет ће Федериго још срдачније; «ви имате нешто лепо да ми кажете, а пуштате ме да толико чекам на то? в (( Што лепо да вам кажем, ја ? У срцу моме пакао је, и ја да вам кажем гпто лепо ? Кажите ви мени, када знате, какав је то пријатни глас, што га очекујете од човека као ја што сам. и «Да вам се бог коснуо срца и хоће да будете његов," одговори кардинал спокојно. „Бог! бог! бог ! Кад бих га могао видети! Кад бих га могао чути ! Где је тај бог ?"