Otadžbina

ВЕРЕНИЦИ

523

вао учинити у добру ? Шта може бог да учини за вас ? А да вам опрости ? Да вас спасе ? Да у вама изврши дело искупљења ? Зар то нису дивна дела и достојна њега ? О! помислите, кад ја човечуљак један, ја слаботиња, па ипак сам испуњен сам собом, овакав какав сам, кад се толико сада печем за ваше спасење, да бих зањ радо дао — он ми је сведок ! —■ ово мало дана што су ми остали — о ! помислцте, колико и какво мора да је милосрђе онога, који мени улива ово тако несавршено, а тако живо ; колико вас он љуби, колико вас жељкује онај, који ми заповеда и испуњава ме љубављу спрам вас, која ме прождире !" У којој се мери ове речи излазиле из његових уста, у истој му је лице, поглед , сваки покрет дисао духом њиховим. Лице његовога слушаоца, с почетка искривљено и грчевито, најпре дође зачуђено и пажљиво , онда се на њему указа узбуђеност дубља и мање страшљива ; очи његове, које од детињства нису знале за сузе, наводнише се, кад Федериго престаде, закри он лице рукама и бризну у плач. који је био као последњи и најјаснији одговор. „Бог је велик и благ ! и викну Федериго и подиже к небу очи и руке. (( Шта ли сам учинио јз, недостојни слуга и дремљиви пастир, да си ме ти позвао на овај празник милости , да си ме удостојио да присуствујем овако радосну чуду!" Рекавши то , пружи руку, да узме неименованога за руку. (( Не ! и викну овај, «не ! Даље, даље идите од мене! не прљајте ту невину и добротворну руку! Не знате ви, шта је све учинила она, коју ви хоћете да стиснете." „Пустите," рече Федериго и са љубавном силом узе га за руку, „пустите ме да стиснем ову руку, која ће исправити толику кривду, која ће чинити толико добро, која ће утешити толике уцвељене, која ће се пружати