Otadžbina

524

ВЕРЕНИЦИ

неоружана, мирољубна и понизЕЈа толиким непријатељима Р «То је сувишр!" рече неихменовани јецајући. «Пустите ме, преосвештени господине ; добри Федериго. пустите ме ! Вас очекује читав народ искупљен ; толике добре душе, толики невини, толики који су дошли издалека да вас један пут виде и чују; а ви се овде занимате ... с киме !" «Оставимо оних деведесет и девет оваца," на то ће кардинал ; «оне су сигурне на брду ; ја сад хоћу да сам с овом заблуђеном. Оне душе можда су сад задовољније, него да виде овог сиромаха бискупа. Можда бог, који је у вама извршио дело милосрђа, лије у њих сада радост, којој оне још нису чуле повод. Можда је овај народ с нама уједињен, а и не зна за то ; можда свети дух меће у њихова срца нејасну ревност милосрђа, молитву. коју ће ради вас услишати, благодарност , којој сте ви до сад још непознати предмет.'* Говорећи тако обгрли неименованога, који се најпре хтеде уклонити од тога, али онда попусти, као побеђен оним силним човекољубљем , те и он обгрли кардинала и на његово раме спусти своје узбуђено и промењено лице. Сузе његове капаше по неоскрнављеној порфири Федериговој, а невине руке кардиналове срдачно стискиваше ове удове, тицаше се ове хаљине, која је вична била носити оружје насиља и издајства. Неименовави нежно се изви из овога загрљаја, наново покри очи једном руком и у исти мах дигнувши лице, викну: „Ваистину је бог велик ! Ваистину је бог добар ! Сад сам себе познао, разумео сам ко сам ; моје неправде изашле су ми пред очи , ја се гнушавам сам себе ; ипак — ипак осећам олакшицу, радост, да, радост, какву још никад нисам осетио у мом грозном живогу !"