Otadžbina

В Е Р Е Н И Ц И

533

стати на све, што овај каже, као да је то каквим чудом гледао, па одмах и решити се, уплести се у по посла и рукама и ногама, па терај овагио, терај онамо — то се код моје куће зове брзоплег. Па без икакве капаре у рукама, предати му једног сиромаха парока ! то се зове играти се лијо и тако о једнога човека ! Један свет бискуп, као он што је, требало би да чува пароке као своју очну зеницу. Малко равнодушности, велим, пристајало би баш и уз светињу..!. А ако је све то само привидно ? Ко ће да зна све намере људске ? па тек код људи као овај ! Кад помислим, да ја морам с њим да идем, у његову кућу ! А ако ту буде какав враг — куку мени ! бољ,е је и не мислити на то. Какав је то посао са Лучијом ? Да нема ту какве намере са дон Родригом ? Какви су то људи ! али би бар ствар била јасна. Али откуда да је овај овде има у својим шапама ? Ко ће тознати? Ту сву тајну зна пресветли господин ; али мени, коме заповедају да овако каса, не каже се ништа. Није ми стало да знам, шта други раде , али кад човек мора да носи кожу на пазар, има права и да зна. Кад би то било, да се иде по ту сироту девојку, ајде је ! Премда је он и сам правце могао довести. А онда, кад се већ тако покајао, кад се већ тако посветио, зашто сам им онда ја ? Уф ! каква је то забуна ! Добро ; тако је воља божија ; биће велика неугодност, али што ћемо ! Биће ми право и због оне сироте Лучије; и сама она потребоваће избављење ; бог зна, гпта је све поднела ; жао ми је, али се она родила на моју пропаст.... Бар је могла загледати баш у срце овоме, да види, како мисли. Ко ће га моћи познати ? Ево сад, час изгледа као свети Антонијо у пустињи , час као главом ОлоФернес. Уф ! тешко мени ! тешко мени ! Али ништа ; бог је дужан да ми иомогне, јер ја се у ово нисам уплео, што сам тако имао ћеФ " Међу тим на лицу неименованога видело се , тако