Otadžbina

150

МИСАО И ОСЕЂАЊЕ

прискочило,' Даље говорећи о снази, узроку и т. д. вели, да је напрезање мишића мера снаге или осећање преносимо на ствари неосетљиве кад о снази говоримо. 2 Из ово неколико речи види се да Јум сматра осећање као извор свега духовног живота и последњи критеријум у људском сазнању. Од .Јума да пређемо знаменитом философу Верлхлију. Берхлије се не бави на ситно осећањем, но поставља у питање битност света материјалног. Ако реч супстанца, вели он, означава осетљиву везу међ својствима протежином, чврстином. тежином и т. д. онда је не порпче, али ако се узима као носилац својстава. која ван духа постаје, онда ту супстанцу ништимо, вели он, ако се може тако рећи за нешто што никад није ни постајало. Може иам се приговорити, вели Берхли даље. као да ми на овај начин једемо и пијомо идеју и облачимо се у њих. Ово тако изгледа што се идеја у обичном говору не узима као израз осетљивих својстава . која се зову ствар. 3 Да допустимо, вели да каква супстанца постоји и запитамо се где ? У духу није , то је извесно. Ма једном месту опет није, а претежина је ствар духовна, дакле остаје још једно и то, да материја не постоји нигде Да ван осећања нема нашег осетљивог космоса признају сви испитачи духа и живота, који не одобравају Берхлијев идеализам. Шта би био наш космос независно од осећања. у односу нечега другог ван осећања, за нас је са свим непојамно. И ако је гај независни космос, нужни постулат као што Лујис вели, опет се нема шта Берхлију ириговорнти, јер сваки систем духа и живота доследно изведен неодољиво води, или материјализ-

1 Ете Цп!:ег8ис1шп& т ђекгеГГ с1ез МвпзсћНсћеп Увгз (;апс1е8 стр. 42 — "»2.

2 Исти стр. 69—7 6.

3 Вегке1еу -8 АћћапШиа^ иећег сће рг1псер1еп с !ег МепвсћНсћеа Егкеапкпјзв. страна 39.