Otadžbina

82

II А ПРЕСТОЛУ

само се ио кадшто чујаше струга и кљуцаше длега. Сада мајстор сиђе са својих стуба иа уздахиувши дубоко рече — Доста је, нећу више ни да кључим чекићем. Човек никада не може рећи да је са свим готов. Бојим се ако будем даље поправљао , само ћу покварити. За то прекидам. Свршено је ! У речима и на лицу мајстором беше и борбе и тишине. Он остави длето. Ирма га погледа па рече — Ви сте срећан човек, али ја знам да нисте својим делом иотпуно задовољени. Ја мислим да ни РаФајело ни Микел-Апџело нису никада били потпуно задовољни са својим делима. Онај остатак незадовољства који сваки уметник осећа кад сврши некакво дело, то је клица за ново дело ! Задовољно климну мајстор главом Из очију му севаше ватра. За тим отвори чесхмицу на зиду, и опра руке. Стојећи крај Прме и гледајући како она ради, мајстор говораше како се са сваким парчетом посла одваја парче живота од уметничке душе ; овако како сада овде изгледа Фигура неће је нико и никад више видети ; из даљине, када се гледа као декоративни накит, губе се све појединости, сва брижљивост која је утрошена ни њихову израду. Оно што је најлепше ради уметник за своје сопствено задовољство, па ипак ко може пресудити колико савесна израда појединости упливише на целокупну појаву. Још мајстор говораше када пријавише да Краљ иде. Ирма брзо покри свој рад мокрим чаршавом. Краљ уђе. Он беше сам, и замоли да Ирма не прекида свој посао. И не осврнувши се Ирма настави радити. Краљ је хвалио масторево дело срдачним гласом. — У тој статуСи има пуно величанства које ће причати потоњим вековима што смо ми гледали. Ја се поносим што имам такве сувременике ! —