Otadžbina

6-

НА. ЦРЕСТОЛУ

83

Ирма је осећала да се те речи ње тичу. Срце јој поче нагло куцати. Тезеусова глава од гипса која је пред 1Б ом стајала као прегледаоница. чудновато је погледа. — Сада, кад је дело свршено, радо би га упоредио оа разним ранијим моделима — рече Краљ уметнику. — Покушајни модели налазе се у мојој малој радионици. Заповеда ли Величанство да ихдонесем? —• Будите тако добри. Мајстор оде. Краљ беше на само с Ирмом. Он се брзо попе уза стубе па викну задрхталим гласом: — Ја се пењем у небо, ја идем теби Ирма да пољубим твоју слику. Овај пољубац нека вечно буде на твојим уснама, високо изнад целога света. Љубим те пољупцем вечности ! Он стајаше на врху и пољуби камена уста Викторије. Ирма се није могла уздржати да не погледа у вис, и баш у том трерутку паде широк млаз сунчане светлости на Краља и на камену прилику која беше страшно озбиљна. Ирма је стајала доле и чинило јој се као да ју је обухватила некаква пламена река да је однесе у вечност. Краљ сиђе, стаде поред ње тешко дишући Она није смела ди га погледа, она стајаше мирно, непомично, исто као и она статуја, Краљ је загрли, и живе усне пољубише се. Кад се уметник вратио, Краљ беше сам. Ирма оде преко улице у двор као у некаквом бунилу, као да има крила. — Ја сам осетила највећу срећу, говораше нешто у њој. Сада, могу да се одречем свега. И одричем се. Ја носим на уснама пољубац вечности!.... Сви људи, све куће, све јој то изгледаше као да је дубоко испод ње. а она као лебди преко свега тога. Она стише у своје собе. Ту је тек нова хаљина, коју беше поручила, потсети је да је данас игранка.