Otadžbina

84

II А II Р Е С Т О .1 У

Она се смешила док су је облачили у ону белу облачасту хаљину преко које беше лишће искићено дијамантима. — Милостива гроФица обећали су дојкињи Краљевића да вас она сме видети у костиму. Могу ли послати по њу ? — упита је њена собарица Ирма климну главом. Она је. чула али као кроза какав сан, она је гледала, али као кроза какав облак. Боше јој мучно што ће је тако много људи видети , она би чтела само њему да се укаже, та само је он на свету, он сам и она сама.. . Валпурга дође и стаде као да се скаменила. Пред њом беше лепа сјајна чудновата девојка сва у цвећу и лишћу, и на сваком листу и иа свакој гранчици од корала трепте дијамантске каиљице. Појас беше зелена змија у које беху тако велике сјајне очи од дијаманата да је болело у њих погледати. Дуга коса расплетена спуштала се низ гола плећа, само је на глави била обухваћепа једним венцем језерских ружа, међу којима се на челу блистала велика звезда од дијаманата. Али више и од те звезде блистало се лице у девојке. Тако лепа ннје још никада била Ирма, и из сваке црте њенога лица просијаваше нека узвишеност, нека удаљеност од света г некакав осмех као из облака на људе доле на земљи. — Куку мене, па ви сте језерка-вила! — викну Валпурга. — Истина ? Дакле сн тн одмах нознала ? — рече Ирма пруживши јој руку. Њен је глас био врло необичан. Валпурга притишто срце руком. Беше јој жао што се Ирма баш у ту прилику прерушила. Та то је терати инат с Богом, то не моше на добро да изађе. Али Валпурга не рече ни речи; она само склопи руке па се стаде молити Богу за Ирму. — О Боже — узвикну она за тим махнувши руком преко очију — шта још нећс .Будн од себе учинити ! О