Otadžbina

II А П Р Е С Т О Л У

85

Боше, од куда им све то ? Како се то може тако ? Она је издалека обилазила Ирму. — Неће ми нико веровати код моје куће кад им станем причати. Таку хал>ину од запенушених језерских таласа и тако расплетену кооу има и језерка-вила. Та само да је моја мајка са мојим Хансом овде. Ирма није ништа говорила. Она се шетала по соби огледајући се у огледалима, пред којима су гореле свеће, као да гледа неку туђинку. Чисто се чудила шуштању своје хаљине. Да ми је да овака скочим у језеро те да угасим жарки огањ који ме сажиже — говораше нешто у њој. Валпурга се врати као очарана у своју собу Сад разумем — гунђала је Валпурга. — Овде људи сваки дан створе нов свет, изврћу све наопако, преруше се, накараде се, па онда дабогме да један другог и не разуме, да моја краљица овај свет не разуме, јер како се ту човек може смирити и сачувати своју памет? Аја, право каже краљица, боље да ја идем кући. Овде бих још и полудела.... У соби затече Валпурга једно писмо од куће. Неколико недеља радовала се томе писму. Она је замишљала како ће јој се мајка и Ханс радовати кад приме нове хаљине и оне поклоне, како ће се скупити људи из целога њиховога села да се диве и чуде онаким хаљинама, како ће сваки морати да се дотакне руком тих хаљина као да виде да ли у њима нема још нешто особито. Она је у грудни џеп Хансовог капута била метула врло весело писмо, и најзад ето одговора. Писала га је другарица а казивала јој је мајка реч по реч. „Дете моје, ти си за цело добро мислила, то ја вндим, али нам је наопако испало. На нову годину ја и Ханс обучемо нове хаљине и одемо у цркву. Ја испрва нисам хтела, све ми се нешто слутило да неће добро бити, али Ханс навалио, вели наљугиће се краљ ако не