Otadžbina

НА ПРЕСТОЛУ

Кад га је Ирма тако први пут видела и дубоко се поклонила морала је се добро ирикупити да опет устане. У мало није предањ на колена пала. За тим га је погледала са срећом и молбом у очима. Хтела је да му каже како га обожава , али рекла је са свим нешто друго, јер Краљица јој рече —- Ирма, ја са жаљевам што не можете саму себе видети. Ви нас примораЕате да верујемо у чуда. Краљ не рече ништа, али Ирма осећаше његов поглед на себи, и чудила се како да од краљичиних речи и краљевог погледа не пропадне у земљу. Она се прибра па рече —- Ах, Величанство, овај вилински костим страшно ме притискује. Духови се само за један тренутак јављају, па их онда нестане, они морају брзо да умру, да их нестане у огњу и пламену! — Има и таких гренутака који су читава вечност ! — рече Краљ. Ирма се истина радовала својој лепоти, али у томе тренутку осетила још узвишенију радост: Он је величанствен и леп, витешка прилика, какву ни оубразиља не може лепшу створити. Он може да љуби пољупцем вечности, јер у њему беше оличено краљевство.. . Тако стајаше Ирма а није ни чула ни видла што око ње бива. Краљ и краљица одоше даље обилазећи госте , а Ирми се учини да је она сада као каква просјакиња у пркос њенога богаства. Нема више Краља , ено га чак тамо где се блиста као каква божанска појава. Сви који беху око Ирме не могади^аху да се нахвале њеног стесничког укуса са којим се костимовала. Она није лишта чула. На један пут зове је Краљица. Краљ је хтео да отвори игранку са Краљицом, али она се захвалила. То