Otadžbina

НА ПРЕСТОЛУ

89

-је био просто церемонијал. Краљ јој је увек нудио да с њоме игра, али она није никад играла. Краљица дакле замоли Ирму да са Краљем отвори игранку. Ирма се дубоко поклони, али у њеној души подпже се нешто поносито изнад Краљице говорећи: (( Не дајеш ми га ти. Ја сам она која ти га уступа, која има самопрегоревање. Ја се одричем. Он је мој! Теби га је свештеник дао, а мени га је вечна природа поклонила. Ти ниси ништа друго до нежан цветак, а нас двоје, ми смо пар орлова који се вију високо у небесима !" Ирма нпје могла да појми као она све то сноси. Цела крв у њеним жилама беше се нретворила у сами огањ. Кадрил отпоче. Ирма осећаше врео дах Краљев. Он је држао њену руку, и говорио је лаке шале како је то лепо по кадшто створити око себе читав нов Фантастичан свет. Њој беше мучно што он говори којешта, кад би њих двоје имало саде да говоре са свим другаче, или да са свим ћуте, али они морадоше ма шта говорити , јер да су ћутали, то би пало у очи. Кад год се Крањ у кадрилу дотакао њене руке, беше Ирми као да ће онога часа полетети некуда. а кад год је пустио њену руку, беше јој као да у земљу пропада У мало се није кадрил у забуну довео. Краљица је брзо отишла с игранке. Крал^ ју је отпратио, али се брзо врагио. Ирма се шетала по дворанп и цео онај шарени метеж изгледаше јој као какав сан. Она се осмехну када је срела свога брата и своју снаху, који беху у средњовековном руху. У мало их није упитала: Јесам ли ја још жива ? Та она је на етиру долетела, она је из другога света, у коме имају само два човечија створа — он и ја... Једини, први пар људи.... Богови су на ново оживели. а његов је пољубац вечност....