Otadžbina

90

ii а прест-олу

Она је седела са братом и снахом у једном склонитом боскету. У то приђе к њима и Краљ. Њена душа полети му на сусрет вичући: да умремо заједно. Ти си мој а ја сам твоја ! На свету нема никога вкше сем нас двоје. — АГеђу тпм она је само устала и поклонила се дршћући. Краљ седе до ње. Она је осећала његов ноглед на себи. Краљ је гледаше као да је никада пре није видео, ону лепу главу са богатим витицама косе које се спуштаху низ потиљак до рамена; изгледаше му данас већа и стаситија но пре, сви облици њенога тела беху тако хармонични, пуни; нежни овал лица, широко чело које од силних мисли иза њега беше јако испупчено , фино извијене обрве, мрко око у оном влажном сјају, усне једре као пупољак.. . — Ти си лепа и ја те волем ! — рече јој Краљ тихо. — А тп си леп и величанствен, и ја те волем безгранично — хтеде она одговорити ; али јој се усне не мицаху. Она само затвори очи. У срцу јој заклнкта хиљаду гласова. — Ирма — рече Краљ — Ирма.... Глас му застаде у грлу, није могао ни једне речи више да изусти. Дуго је седело њих двоје не говорећи ни речи. За тим поче Краљ да говори, али је врло тешко дисао. — О Ирма, има један тренутак у коме је неизмеран живот.... Ту ништа не раставља.... Доле у свету рачунају људи на сахате и минуте. Горе у небу не види се од овога света ништа, он је са свим ишчезао ! Ирма отвори очи — њеног брата и снахе нема. Она беше сама с Краљем. Она хтеде да иадне предањ на колена. да га загрли са целим жаром душе овоје. Морала је .напрегнути све своје силе да не заборави где је. Она зину да каже не-