Otadžbina

ШЕТЊА 110 0В 1АЦИМА

87

је одсећи корпу од лопте и остати на конопцима. Они обојица присташе да опробају и тај начин па уседоше на конопце, што су висили од мреже лоптине и већ беху готови да пресеку кононце о које је корпа висила, кад ос «г 'гише да се лопта пење. Онда су били још 8 километара далеко од обале Француске. Сад их прође сав страх ветар их је брзо носио обали ; они већ угледаше поједина села поред обале. Тачно у три сата беху над сувом зомљом. Сад се лопта попе поново и то тако високо како се нису попели целог свог пута. Огшсав један велики лук, лопта сиђе код неке шуме на далеко од Кале-а. После једног и по сахата, стигоше коњаници, који трчаху за лоптом и примише путнике врло ласкаво. Сутра дан у Кале-у било је велико весеље. Грађани Кале-а честитаху Бланшару једним писмом, које му поднеше у златиој кутији и општина искаше од министра дозволу да куии лопту и да је чува у саборној цркви за успомену ; решише још да подигну споменик од мрамора на месту где је лопта била. После неколико дана Вланшар добије налог да изађе пред крал>а ; крал. му поклони том приликом 1200 ливара и уз то још по 1200 ливара годишне пензије. Поред таког дочека и толиког признања како од краља тако и од осталих Француза, било је људи који су Бланшара исмејали и прозвали га «Дон Кихот од Манше." Најнесрећнији од свију аеронаута био је без сумње италијански гроф Замбекари. Пошто се ослободио ропства турског, он се са свим ода на ваздушно путовање, које му готово никад није срећно испало за руком. Тако једног дана његова лопта лупи о једно дрво близу Болоње, и шпиритуска лампа коју је имао са собом запали му хаљине , аеронаута, онако у пламену, подстицаше непрестано ватру да се лопта више пење, а гледаоци ужаснути , међу њима и његова жена с децом,