Otadžbina

ШЕТЊА ПО ОБЛАЦИМА

видеше како га лопта однесе у облаке у којима га нестаде, уз пут исиало му је за руком да угаси ватру. Године 1804 предузе он читав низ експеримената, добив за то осам хиљада талира од вароши Милана, али ни од тога не би ништа Најзад 7 октобра после кише од 48 сати кад беше објавио свој нолазак, он се реши да пође на ма какве му препоне биле на путу. Ноћ је била већ настала а лопта коју је почео да пуни још у један сахат једва се исправи у ваздуху. Осам младпћа који му обећаваше да ће му помоћи не дођоше, те он би принуђен да насгави посао са своја два друга Андреоли-ом и Грасвтијем. Изнемогао од умора до крајности смућен и нерасиоложен, гладан од пре двадесет и четири сата, реши се да пође око поноћи, надајући се јсш да га лопта не ће однети далеко. Оба његова друга, која мало час споменусмо , попеше се такође с њим. Они се пењаху с почетка лагано и лебдише над Болоњом неко време, а после их лопта веома нагло понесе. Ево шта прича сам Замбекари о том свом путу : „Лампа коју понесмо да загрева ваздух под лоптом, беше нам сад непотребна; стање барометра једва смо могли прочитати спрам врло слабог светлуцања једног Фењера, и то готово увек нетачно. Несносна хладноћа која владаше у тим узвишеним слојевима, у којима бесмо ми , изнуреност од нејела за више од двадесет и четири сата , нерасположење у мојој души , све је то тако на мене дјејствовало. да сам пао на патос галерије и заспао неким сном, налик на смрт. Исто се то десцло и са мојим другом Грасети-јем. Андреоли беше сам остао будан и у добром здрављу ; без сумње за то што је имао пун стомак, и што је пред полазак много пио рума. У самој ствари и њему је било здраво хладно ; он ме је за то дуго будио. Најзад ме пробуди и ја сам га као иза сна питао : (( Шта је ново ? куда ћемо ? колико је сати ? какав ветар дува ?"