Otadžbina

ШЕТЊА 110 ОБЛАЦИМА

89

„Вило је два сата ; свећа у Фењеру није могла горети у тако разређеном ваздуху, светлост јој је све више опадала док се није са свим угасила. Ми сиђосмо полако кроз један дебели слој облака изнад којих смо до сад били. Андреоли чу неко шуштање из далека као од таласа. Одмах ми уплашен јави за ту новост Ја нослушам и уверим се да је одиста добро чуо. Сад нам је преко потребна била светлост да видимо стање барометра и да дознамо висину на којој смо. Дрмајући Грасети-ја једва га пробудимо. Андреоли укреса пет жигица али ни једна не упали. Једва тек после упалисмо лампу. Било је три сата из јутра. Ујање таласа који се разбијаху један о други чујаше се све јаче. Ја бацим једну повећу кесу терета ; али таман кад бацих терет, нагаа галерија потону, и ми бесмо сви у води, у мору. У првом страху избацисмо све што је терзтило лопту ; цео наш терет, све аиарате, један део нашег одела и наш новац. Пошто се лопта још не пењаше, ми бациму и лампу и све што нам није било преко потребно ; и то тако брзо и тако високо, да смо једва могли дозвати један другог ; ма да смо из свег грла викали. Мени беше рђаво и почех да повраћам ; Грасети-ју удари крв из носа, обојица дисасмо тешко и кратко. Како смо били до коже мокри, а лопта нас нагло донесе на велику хладноћу, на један пут ухвати се око нас слој леда. Ја не знам за што месец, којп је био у последњој четврти, беше паралелан с нама и изгледаше сав као крвав. Пошто смо за по сата пројурили толики грдан простор и дошли на геизмерну висину. лопта поче опет полако да силази и ми падосмо још један пут у море. Било је од прилике четири сата из јутра. Ја не могу тачно да одредим колико смо далеко од обале пали ; ноћ беше као тесто, море врло бурно а ми опет у таком положају да не могасмо чинити никаква иосматрања. Морали смо бити у средини јадранског мора и спрам Римини. Ма