Otadžbina

В Е Р Е Н И Ц И

103

ВЕРЕНИЦИ ПРИПОВЕТКА АЛЕСАНДРА МАНЦОНА (НАСТАВА ИЗ СВЕОКЕ ОО -Т«/ „Сада", настави овај, „један .је утекао од своје куће, друга хоће да оде од ње, а обоје имају довољна разлога, да се тамо не враћају, нити имају изгледа, да ће се икада ту састати, него се морају задовољити надом, да ће их бог ујединити на другом месту; сувише, сад им ви не требате, нити вм имате прилике, да им учините добра, а но нашој кратковидости ми не видимо, да ће вам се у будуће дати таква прилика. Али ко зна, можда ће вам је милостиви бог пружити. Ох ! немојте је иусгити да прође ; тражите је, бдите; молите му се, да вам је иружи." „Ноћу пропустити да то чиним, преосвегатени господине, зацело нећу," одговори дон Абондијо гласом, који му је у овај пар баш од срца долазио. „Тако, синко, тако!" викну ФеДериго, па са дбстојанством пуним срдачности заврши: „То бог зна, да би мимилије било, да сам с вама имао другојачији разговор. Ми смо обојица већ доста живили; то бог зна, колико ми је тешко нало, што сам морао укором да цвелим ту вашу седину, и да би ми много милије било, да смо се заједнички тепгали, у нашој зајденичкој бризи и нашим јадима, говорећи о срећној нади, којој смо се већ толико прикучили. Дај боже, да речи, које сам морао да вама говорим, буду на добро вама и мени. Немојте да он од мене иште рачуна, што сам вас данас оставио у звању, у коме сте тако злосрећно погрешили. Повратимо минуло време: поноћ је близу, скоро ће доћп женик, држимо спремне наше жишке. Принесимо богу наша траљава, иразна срца, те да их опет испуни оном ми.гошћу, која исправља прошлост, осигурава будућност, стрепн п узда се, плаче и радује се, а све с мудрошћу, те у сваком случа.ју од ње бива добродетељ, која нам је потребна." Кад то рече, иође, а дон Абондијо за њим.