Otadžbina

104

13 Е 1> К Н И Ц И

Ту безимени писац иримећује, д& се ова два човека нису само о томе разговарала, нити је Лучија била једини иредмет њиховом разговору, него да се он ограничио само на то, да не бп одступао далеко од главног предмета његове приповетке; те са истога разлога да он не помиње друге знамените ствари, што их је Федериго говорио приликол својих похода, нити његову штедроту, нити оне утишане кавге, угашене , или (што је много чешће бивало) нритуљене сгаре мржње међу људима, гшродицама, читавим крајевима, нити оне зликовце или насилнике, које је он припитомио за сав век, или за неко време — све такве ствари, каквих је више или мање било у сваком месту дијецезе, у коме је изредни овај муж који час боравио. Друго јутро дође дона Нраседа, као што је уговорено било, да води Лучију и да се иоклони кардиналу, који јој Лучпју похвали и топло. препоручи. ЈГучија се опрости с матером, као што се моиж мислити , уз плач и ридање; она изађе из своје кућице и по други пут остави село с оним чуством двојаке горчине, коју осећамо при остављању места, које нам је јединствено драго било, а то сад не може да ,је. Али она се 1гије сад с матером последњи пут опростпла, јер је дона Праседа рекла, да ће остатп још који дан у овом свом дворцу, који није био далеко, те Ањеза обећа кћери, да ће јој доћи, да се с њом још једанпут растане са већом бољом. И кардинал се био спремио да полази и да обилази даље своју дијецезу, кад ево ти дође и наиска да с њим говори парок, у чијој ,је нурији био замак неименованога. Кад га к њему уведоше, предаде један замотуљак п једно писмо од тога господина, у коме мољаше, да се Лучијиној матери предаду сто златних шкуда што су у замотуљку били, као мираз девојачки, илп да их употреби, на што јој се буде свидело; уједно је молио, да им каже, ако бп икад мислиле, да им он може какву услугу учинити , да јадна девојка и сувише добро зна где ,је ок, а он би то држа > за највећу