Otadžbina

В Е Р Е. Н И Ц И

105

•срећу. Кардинал даде дозвати Ањесту и испоручи јој госиодинову норуку, која би саслушаиа са великим задовољством и дивљењем; затим јој предаде замотуљак, који она прими, не кицошећи се много. ,,Нека бог оном господину наплати," рече; ,,а ваше пресветло госиодство нека му много захвали. Али немојте коме што да говорите, јер ово вам је село.... Опростите, али вид'те, ја знам, да таква господа не маре брбљати о таквим пословима? тек.... ви ћете ме разумети." Она оде полако кући, закл,уча се у собу, развије замотуљак, иа ако је и била на то спремна, ипак дивећи се гледаше иа једној гомили и њену својину све те рушпије, које можда никад није вигие гледала, него но једну на једаред, п и то ретко кад; она их изброји и тада се помучи, док их је опет леио поређала и увила, јер би се сваки час измакнули њеним невичним прстпма; најпосле којекако намести их у ред, метне их у једну криу, увије их, спртља их, до•бро их увеже канаиом и онда. их сакрије у један крај своје сламњаче. Остатак овога дана ннје друго чииила , него је премишљала, правила плаиове за будућност и једва чекала, да дође други дан. Кпд леже у пост&љу, не мога неко време заспати, јер је непрестано мислила на ону стотину под со•бом; кад заспа, виде их на сну. Чим поче свитати, усгаде п одмах се уиути у мил>ак, где је Лучија бнла. Ова од своје стране, ако и нпје још никако марила да помиње свој завет, ипак је била наумила да себе присили и да се исповеди матери ириликом разговора, који ће за дуго време битн иоследњи међу њима. Тек што су могле бнти саме, Ањеза сва одушевљена рече јој тихим гласом, као да је ту још когод, кога- не би хтела Да је чује : „Имам нешто велико да ти кажем!" Па јој каже за ненадану срећу. „Бог га благословпо , тога господина!" рече Лучија; „тако Кете моћи лепо ноживети п још можоте чииити добра другоме."