Otadžbina

В Е 1> 13 II И Ц И

„Шта?" на то е Ањеза; „зар не видиш, шта еве можемо учинити са толиким новцем? Слушај: ја немам никога него тебе, могу рећн, не!'о нас двоје; јер од како је Ренцо иочео око тебе чепати, ја сам га увек гледала као мога сина. Сад само да му се није што догоднло, јер још нам ништа нмје норучно; алп шта! Зар опет мора све ићи зло? Ми ћемо <*е надати, да је добро. Што се мене. тиче, ја бих најрадије била оставила кости у мом селу, али сад, кад ти не можеш. да си код куће због онога обешењака, па и само кад иомислим, да ми је он блнзу, одмах ми је мреко и моје село; а где сте ви, ту ћу битп и ја. Ја сам одмах била вољна, да с вама пдем и на крај света, на сам увек тако мислила; али како ће да со чини без новаца? Разумеш сада? Оне чотири златице, што их је она.ј бедник са толиком муком и откидајући од уста уштедио, дошао је с.уд, па је све иокупио; али зато нам је бог послао срећу. Дакле, кад му се буде дала прилпка, да нам јавп да лп је жив и где је п шта је намислио, ја ћу доћи по тебе у Милан, ја ћу доћп по тебе. Другдаш би ми се то чинило нешто велико; алп човек у несрећи иостане слободан ; до Монце већ сам била и знам, шта се зове путоватп. Повешћу каквог поузданог човека, каквога рођака, на прилику Алесија од Маџаиика , јер право рећн, у нашем селу и нсма поузданог човека; ја ћу доћи с њим, а трошак ћемо већ мп на се узети, па јеси ли ме разумела?" Али кад виде, да Лучија у мссто да се развеселила, све је тужнпја бивала п само је показивала нежност без радостн, ирекиде своју беседу и рече: „Алп што ти је? ие свиди ти се?" „Јадна мамице!" викну Лучија и загрли је , а, лице своје сакри у њена нсдра „Шта ти је?" заппта матп некако пуна страха. ,,Требала сам ти раније казати," одговори Лучија и диже главу, а сузе убрнса: „али нисам Имала срца—жали ме, мати!"