Otadžbina

В Е Р Е Н И Ц И

107

„Ма говори — дакле!" ,,Ја не могу више бати жена онога сиромаха чов ка." „Шта ? шта?" Спустивши главу, тешко дшнућн, лијући сузе а не илачући, као ко нешто казује, што ако је и неновољно, тек сене може вигае променити, ЈГучија каже за свој завет, па склонивгаи руке, наново замоли матер, да јо.ј оирости, гато јој није рани.је казала, и да живој дупгп не казује за то г него да јој помогне, како ће испунити оно, што се завотовала. Ањеза остаде убезекнута п нреиеражена. Она хтеде да се срди, гато јој то нијо казала, али озбиљне мисли не дадогпе јо.ј да казује своје негодоваље; хтедејој рећи: шта учнни? алп јој се чпњатпе, да би бога вређала, тим пре, гатојеЈГучија поново најживљим мастима описивала ону ноћ, оно црно њеио очајање, па оно ненадано ослобођење, у.по чега учинила је тако јасан, а тако свечан завет. Уз то и самој Ањези надаше на ум та- и та прилика, коју је толико иута. слушала, па и сама је својој кћери казивала, како су иеобичне и грозне казне онога постигле, којн би: погазио какав завет. Неко време остаде као поражена, онда рече: „Па шта ћегн сад' ; " „Сад," одговбри Лучија, „нека се брине за нас бог и богородица. Ја сам се предала у њихово руке; досада ме нпсу оставили, неће ме ни сад оставити кад.... Од бога игатем ту милост, једину милост после спасен>а моје душе, да ми: дЛ, да се с вама вратим, а он ће мије учинитн, да. учипиће мн је. Онај дан.... у оним каруцама.... ох, света богородице!... они људи!... ко би мп то био рекао,||да ће ме одвести ономе, који ћо ме довести да се сутра дан с вама састанем ?" ,,Али: да то одмах ииси казала својој матери!" речо Ањеза у неколико јетка, тек иуна милоште и сажаљења. „Жали ме; нисам имала срца.... а која би вајда била, да сам те у неколико раније уцвелила?" „А Ренцо?" рече Ањ.еза матпући главом.